AUTOR: SRĐAN JOVANOVIĆ MALDORAN

Po nekima, reč „obrazovanje“ predstavlja „lik božiji u čoveku“. Ipak, kako činjenice govore, oni koji se busaju u svoje religiozne grudi vrlo često kubure sa pismenošću, a pritom su i neopisivo neobrazovani. I isto koliko su Demokratska Republika Kongo i Demokratska stranka Srbije demokratske, ili je Velimir Ilić magistar, a Vojislav Koštunica doktor, isto koliko se narod bilo šta pita u Narodnoj Republici Kini, i isto koliko bogovi postoje, toliko je i klerofašistička grupacija Obraz – obrazovana.

Pogled na njihov sajt dovoljan je da pokaže ko su: sve je obojeno religijskim i nacionalnim tonovima, sa obaveznom ideološki baziranom polupismenošću (srBski obraz, SrBkinje i sl.). Na pitanje zašto Obraz, ova grupacija odgovara citatom jednog – pogodićete – sveštenika: „Neka nam škola bude sa verom, politika sa poštenjem, vojska sa rodoljubljem, država sa Božijim blagoslovom. Neka se svaki vrati Bogu i sebi; neka niko ne bude van Boga i van sebe, da ga ne bi poklopila jeziva tama tuđinska, sa lepim imenom i šarenom odećom. Neka se svak, ko je srbski rodoljub, pašti (trudi) da zadobije Carstvo Nebesko, kojim se jedino može održati carstvo zemaljsko na duže vreme.“ Škola sa verom, pak, nije škola već institucija indoktrinacije, država sa božijim blagoslovom je teokratija, vojska je sama po sebi civilizacijska sramota, dok politika sa poštenjem nikada neće postojati. Retko ko uspe sve da shvati pogrešno. Obrazovci su, očito, među takvima.

„Bogoljublje i rodoljublje“ je prvo od „osnovnih načela“ koje prate ovi klerofašisti. „Pravoslavno bogoljublje i srbsko rodoljublje jesu preduslovi postojanja srbskog naroda i njegove bogate i snažne Države Srbije“. Naravno, preduslovi postojanja bilo kakvog naroda nemaju veze sa religijom, a vredi podsetiti da su Srbi, kao i svi Sloveni, pre hrišćanstva bili pagani. „Bez zdrave hrišćanske duhovnosti nije moguće zdravo srbsko društvo“, kažu dalje Obrazovci. I opet, samo bez spiritualnih nonsensa je moguće zdravo društvo. „Zašto je najslavniji period srbske istorije bio u vreme Svetih Nemanjića? Samo zato što su tada svi Srbi bili pravoslavno pobožni. Tada su svi Srbi bez izuzetka – od Vladara do ratara i od radnika do ratnika – verovali u Boga Živog i Istinitog i upravo zato su postali naši Sveti Preci. Srbija je tada bila bogata i snažna, berićetna i srećna zato što je nisu kvarili bezbožnici i sektaši“. I ako zaboravimo činjenicu da je Stefan Nemanja kršten u katoličkoj crkvi, iz ovog citata, čini se, nekolicina ateista – bezbožnika – kao i minorne religijske nepravoslavne grupe „kvare Srbiju“. Da mi je samo znati – kako? No, argument ne očekujte od Obraza. Jer niti jedan nećete naći na sajtu! Među „osnovnim smernicama“, Obraz govori kako je „za pravoslavnu pobožnost umesto ateizma i sektaštva“, valjda misleći kako je sekta i ateizam ista stvar. Vredi podsetiti Obraz kako je hrišćanstvo počelo kao jedna majušna sekta za koju nikoga nije bilo briga. No, za to je ipak potrebno poznavanje istorije, a i pismenost, kako bi se knjige, ipak, pročitale. Ni to ne ide Obrazu od ruke. Obraz je „za školu sa verom umesto ateističkih laži“, jer je, valjda, nauka laž, a čikica na nebu – istina.

Onima koje smatraju „sektašima“, Obraz nalaže sledeće: „Zloverje koje upražnjavate i širite jeste jedna od najgorih pošasti koje su se ostrvile na srbski narod u ovim smutnim i raspetim vremenima. Srbstvo je danas preplavljeno sa više od trista sekti; zbog vašeg antihrišćanskog delovanja svakodnevno se razaraju srbske porodice, uništava duhovno i telesno zdravlje ljudi, vrše stravična ubistva i samoubistva.“ Ti „antihristi“, na nivou sveta, doneli su nam sijalicu (antihrist Tomas Edison), koncept otvorenog društva (antihrist Karl Poper), nove koncepte u evolucionom shvatanju sveta (antihrist Ričard Dokins), sociologiju (antihrist Ogist Kont), psihoanalizu (antihrist Sigmund Frojd), vrhunac borilačkih veština (antihrist Brus Li)… mogli bismo nabrajati do besvesti. Sram da ih bude, šta reći.

A u zemlji u kojoj nastaje ovaj tekst, u Češkoj Republici, ostaje samo jedna misao – kako obrazovaca u njoj nema, a obrazovanja ima, i kako je Češka jedna mnogo funkcionalnija, uspešnija i bogatija zemlja. Po rezultatima istraživanja iz 2009, više od tri četvrtine ljudi čine bezbožnici, ateisti. Sabrati dva i dva je lako. Ali ne obrazovcima. U školi u kojoj predaje potpisnik ovih redova, dva plus dva čine četiri, a škola nije ona „škola sa verom“ koju obrazovci traže, već je poprilično „bezbožnička“.

Možda obrazovci „veruju“ da su dva i dva – pet. Šta da se kaže – neka im je Bog u pomoći. A kako isti ne postoji, zaključak je jasan. Niko im ne može pomoći.

Izvor: Danas

Povodom 12. juna – Dana Rusije, u ruskoj amabasadi u Beogadu priređen je svečani prijem.

 
Amabsador te zemlje Aleksandar Konuzin dočekao je zvanice u svečanoj vojnoj uniformi, a među više stotina gostiju bili su predstavnici državnog vrha Srbije, verski velikodostojnici, predstavnici diplomatskog kora i javnog života Srbije.

Među zvanicama bili su predsednik Srbije Boris Tadić, premijer Srbije Mirko Cvetković, predsednica parlamenta Slavica Đukić-Dejanović, patrijarh srpski Irinej, kao i lideri opozicionih partija Tomislav Nikolić, Vojislav Koštunica, Čedomir Jovanović i Dragan Marković Palma.

Posebnu pažnju prisutnih izazvalo je prisustvo folk pevačice Svetlane Cece Ražnatović.

Dan Rusije proglašen je 1992. godine nacionalnim praznikom, kojim se obležava nezavisnost Rusije od Sovjetskog Saveza.

Izvori:
Mondo
B92

Čitalac na ovom sajtu ima priliku da sazna i kuriozitet da je “uravnilovku”, kako otac Srba naziva borbu za ravnopravnost žena, izmislio – Staljin, pa pojašnjava: “Mislim da upravo ovi pokreti, koji pokušavaju da trguju ljudskim vrednostima, prave od žene roba ili slugu. Jer, ko je taj koji će reći jednoj ženi, majci, baki, ‘ti nisi srećna što služiš muža i porodicu. Tebi je mozak ispran. Oslobodi se i nađi sebi posao, zarađuj, budi nezavisna, pa ćeš biti mnogo srećnija nego sada!’. Gospod je stvorio ženu kao pomoćnicu čoveku. Možemo li mi da izmislimo neku novu svrhu za ženski rod?”

Da me neko upita zašto su pripadnike moje generacije nazivali pionirima seksualne revolucije, ubio me bog ako bih znala odgovor. Niti je seksa bilo baš za poneti, niti se ćunama okolo vitlalo na gotovs, niti su se nosili dopičnjaci kao danas, seksualna pomagala nisu bila ni u desetogodišnjem planu, a depiliranje na “brazilke” je bio potpuno nepoznat pojam. Najupečatljivije trenutke generacijskog duhovno-telesnog “samooslobađanja” predstavljala su lascivna pitanja “Dragoj Saveti” u čuvenom glasilu – Čiku. No, ona nisu bila ni prineti onome što današnja smerna braća i sestre u Hristu zapitkuju svoje duhovne oce na sajtu Svetosavlja, na topiku Pitanje pastiru.

Jedan sirotan hteo da se ogrebe za malo oralnog seksa ali njegova verujuća polovina odmah zajašila komp da priupita svog popu šta kažu svete knjige o dotičnoj polnoj raboti. Budući da Biblija nije Kama sutra, razumljivo je što se nije eksplicitno bavila bogougodnošću pojedinih seksualnih poza. Ipak, to ne znači da se u njenom kreativnom tumačenju ne može naći odgovor i na pomenuto pitanje, a on glasi – Bog je svakom organu ultimativno namenio njegovu funkciju i u druge se svrhe ne može upotrebljavati.

Kakvim god pitanjem zaskočili dežurnog on-line sveštenika, taj se snalazi k’o da ima udarničku značku sa onih vežbi “Ništa nas ne sme iznenaditi”. Mogla sam se kladiti da će se, recimo, spotaći na koliziji između očuvanja telesnog i duhovnog zdravlja, kad ga je jedan veselnik upitao kako da da spermogram na analizu, a da ne rukobludi i tako načini greh. “Bogu Božje, a caru carevo” – praktičan je duhovni otac, ali ne propušta da oksimoronski napomene da bi neophodni uzorak semenog materijala bilo poželjno istočiti bogobojažljivo i bez prepuštenja čulnom užitku.

Za upotrebu kondoma nijedan izgovor ne dobija crkveno zeleno svetlo, pa čak ni potreba preventive od zaraznih bolesti, budući da “Crkva ne poznaje problem polno prenosnih bolesti, jer ga rešava sa blagočešćem i pobožnošću”, te da je “ustanovila jednu Svetu tajnu koja štiti svoja čeda od prenošenja bolesti na takav način”.

Nikakva snishodljivost nije mogla pomoći izvesnom doktoru Radovanu da izboksuje saglasnost svetog oca da vernici ikone i časne krstove celivaju samo simbolično, a ne izistinski. Uzalud je skrušeno skretao pažnju na higijensku problematičnost dotičnog čina. Božji namesnik ga je ohladio u tri reči, pominjući značaj tih religijskih simbola kao ontoloških provodnika ka umu verujućih: “Pitanje bakterija i virusa pred tom misijom Crkve je besmisleno”.

Glede doniranja organa, Crkva još nije donela definitivan stav, kako veli otac Ljuba, a dok se to ne desi, mišljenja je “da se organi tela umrlih pravoslavnih hrišćana mogu poklanjati krštenim članovima Crkve, dok onima koji nemaju učešća u njoj ne mogu”.

Jedini recept za “lečenje” neplodnosti, po ocu Srbi, je ustrajna molitva, a nipošto vantelesno začeće, pa savetuje “neoslanjanje na nauku i tehniku, nego na Boga”.

“Spasonosna vera, Sveto Pravoslavlje” ni za lečene alkoholičare nema popusta, ne dozvoljavajući im da se pričešćuju sokom, kao što se to čini u brojnim protestantskim crkvama.

Na pitanje “Kako znati kada stupiti u brak”, ordinirajući duhovnik lamentira nad vremenima kad su “zreli i iskusni roditelji” birali bračnog partnera svojoj deci i “znali bolje da otkriju tu unutrašnju duhovnu lepotu, a ova fizička je bila samo sporedna”, dovodeći iskorenjivanje tog običaja u vezu sa povećanjem broja razvoda.

Za vreme trudnoće, kao i posta, supružnicima je zabranjeno telesno opštenje. U potonjem slučaju, ako se jačoj polovini ipak “ukrste oči”, bračna družica je, ipak, dužna da mu polno izađe u susret, “da bi se izbegao blud supružnika van braka”.

Čitalac na ovom sajtu ima priliku da sazna i kuriozitet da je “uravnilovku”, kako otac Srba naziva borbu za ravnopravnost žena, izmislio – Staljin, pa pojašnjava: “Mislim da upravo ovi pokreti, koji pokušavaju da trguju ljudskim vrednostima, prave od žene roba ili slugu. Jer, ko je taj koji će reći jednoj ženi, majci, baki, ‘ti nisi srećna što služiš muža i porodicu. Tebi je mozak ispran. Oslobodi se i nađi sebi posao, zarađuj, budi nezavisna, pa ćeš biti mnogo srećnija nego sada!’. Gospod je stvorio ženu kao pomoćnicu čoveku. Možemo li mi da izmislimo neku novu svrhu za ženski rod?”

Delikatni slučaj žene, po zanimanju kafanske pevaljke, koja pita da li njen posao greh, nimalo nije zbunio oca Dušana, koji ga razrešava ovako: “Ti na sceni treba da odigraš ulogu zabavljača i usrećitelja. Teško ti pada što si često u kontaktu s pijanim ljudima, koji sebi u takvom stanju dozvoljavaju nepristojne pokrete, reči, pa čak i dodire. To je sudbina tvog posla. Kao što policajci najčešće imaju posla sa prestupnicima, siledžijama, kriminalcima, ali to ne znači da se policajci poistovećuju s tim mutljagom ljudskog društva… Ne treba da se libiš da uzmeš bakšiš”.

Neotuđivo pravo sveštenika da se voze u najluksuznijim kolima, otac Srba ovako brani, otpisujući čitatelju Goranu: “Nego, kad si već tu, da te pitam: misliš li da, kad bi oni jahali na magaretu, da bi ih to učinilo mnogo boljim hrišćanima u očima njihove pastve?”.

Da svetosavlje ima odgovor na sva pitanja modernog doba pokazuje i reakcija duhovnog oca na zblanutost čitaoca da “jedan monah na fejsbuku ima 1500 ili 2500 ‘prijatelja'”, uz podsećanje da je “smisao monaškog života u odricanju od svijeta radi Hrista”. Prema rečima oca Srbe, nema frke “ako je to po Božjoj volji i na spasenje njemu i njegovim čitaocima”.

Na pitanje “da li je bogougodno staviti Wireless opremu na vrh crkve tj. na najvišu kupolu”, saznajemo da ništa ne sme stajati bliže nebesima od časnog krsta.

Od ostalih zanimljivosti na sajtu, može se pročitati i da crkva ne podržava slavljenje ličnih rođendana, već preporučuje da se slavi samo “duhovni rođendan plemena, a to je srpska Krsna slava”; Nova godina nije nikakav praznik, već dan Isusovog sunećenja; ako se bogojavljenska vodica usmrdi i pozeleni, to može biti samo zbog loših vodovodnih cevi, a u ređim slučajevima ako je ličnost koja je osvećivala vodu “nečim nedostojna”; hedonizam i bezbožje mogu da se proturaju i kroz refrene naizgled naivnih pesma, kao što su “Uzmi sve što ti život pruža, danas si cvet, sutra uvela ruža”.

Unatoč Hristovom pacifističkom apelu o okretanju drugog obraza, Crkva nema ništa protiv smrtne kazne, smatrajući to pravom iz delokruga države, kao ni protiv ubistva, u slučaju “odbrambenog rata”. Ni desetine čitalačkih pitanja glede stava o izručenju sunarodnika, haških optuženika, nisu uspela da iz svetih otaca istisnu više od “niko nije kriv dok ga ne osude” i naivnog “a zašto im ne sude u odsustvu, ako imaju dokaze”.

Na zgražavanje čitaoca, koji je svojevremeno slušao “ekumensku” besedu Atanasija Jeftića, u kojoj je ovaj ustvrdio da muslimani smrde, on-line tumač svetosavlja odgovara: “Živeći u Prizrenu i u Sarajevu imao sam priliku da se mnogo puta u to uverim”.

Njegovo mišljenje, sasvim sigurno, ne deli jedna “bogohulna” Smederevka, koja je u samo predvečerje rata, kad joj je sin stasao za regrutaciju, rešila da ga krsti, iz pukog roditeljskog straha i brige za njegov život. Iako je znala osnovna pravila obreda, insistirala je da joj kuma bude njena najbolja prijateljica – muslimanka. Rečeno – učinjeno. Kuma je “zaboravila” ličnu kartu, svešteniku je saopšten njen nadimak, koji je zvučao srpski i – čin je uredno obavljen. Od tada, Hrist i Alah ortački brinu o kumčetu. A ono, hvala obojici, eno ga, živo, zdravo i srećno.

Izvor: E_Novine

U medjuvremenu u “sekularnoj” državi Srbiji…

Na poštanske pošiljke u Srbiji od 6. juna do 20. avgusta plaćaće se doplatna poštanka marka namenjena izgradnji Spomen-hrama Sveti Sava, objavljeno je u najnovijem “Službenom glasniku”.

Sredstva od prodate doplatne marke biće usmerena Svetom arhijerejskom sinodu Srpske pravoslavne crkve za finansiranje građevinsko-zanatskih radova i radova na uređenju enterijera Spomen-hrama Svetog Save.

Doplatna marka će biti štampana u tiražu od 7,5 miliona komada i koštaće 10 dinara.

Uredbu o izdavanju doplatne poštanske marke “Izgradnja Spomen-hrama Svetog Save” donela je Vlada Srbije na sednici od 26. maja.

Izvor: Blic

U medjuvremenu u “sekularnoj” državi Srbiji… na sajtu Grada Beograda :

Istoričari religije i etnolozi se slažu da je Slava, odnosno Krsno ime, čak više srpska, nacionalna, nego verska institucija. U porodični život Srba uvedena je u XIII veku.

Od kada je despot Stefan Lazarević 1403. godine dao Beogradu status prestonice, u čast obnove i napretka, grad je kao svoju slavu uzeo Vaznesenje Gospodnje – Spasovdan. Ova stara zavetna Slava simbolično ukazuje na uzdizanje – vaznesenje Grada iz pepela i neuništivu nadu i veru u budućnost. Ona predstavlja izraz duševne i moralne snage naroda prekaljenog u slavnoj prošlosti, postojanog u sadašnjosti i ponositog pred budućnošću. Pod pritiskom mnogih neprijatelja i velikih društvenih promena, praznovanje gradske Slave je povremeno prekidano, ali i obnavljano, izdržavši tako najtežu probu vrednosti – probu vremena.

Praznik Vaznesenja Gospodnjeg, ili kako je u narodu uobičajeno, Spasovdan, jedan je od deset praznika posvećenih Hristu. Vaznesenje spada u pokretne praznike – uvek pada u četvrtak, četrdeset dana posle Vaskrsa, a deset dana pre Duhova. Po hrišćanskom učenju, posle Vaskrsenja, Hristos je boravio na zemlji sa učenicima četrdeset dana, javljajući im se, učeći ih i, naročito, učvršćujući im veru posle Golgote i raspeća. Sam čin Vaznesenja zbio se u Vitaniji, selu na istočnoj padini Maslinske gore, udaljenom dva kilometra od Jerusalima, na putu za Jerihon. Toga dana se završio Hristov boravak na zemlji, radi spasenja i iskupljenja ljudskog roda. Hristos se pred apostolima, blagosiljajući ih, vazneo na nebo i seo sa desne strane Boga Oca. Posle toga se apostolima vratila njihova vera, radost i hrabrost.

Koliki su značaj Srbi pridavali ovom prazniku, vidi se i po tome, što je najveći istorijsko-pravni dokument srpske sredenjevekovne države, čuveni Dušanov zakonik, obnarodovan na Spasovdan 1349. godine, a dopunjen takođe na Spasovdan, 1354. godine. Na proslavi Spasovdana, 1939. godine, grad Beograd je odlikovan najvišim ratnim odlikovanjem – Karađorđevom zvezdom sa mačevima IV stepena. Vredno je pomenuti da je Vaznesenska crkva, sagrađena kao gradska 1863. godine, sačuvala originalni barjak Uprave grada Beograda. Na barjaku od crvenog brokata, sa jedne strane je ikona Vaznesenja Gospodnjeg i, slovima od zlatnih niti, natpis: Opština grada Beograda 1938. a sa druge strane, ikona Svete Petke i poruka: Ko krsno ime slavi – onom i pomaže. Iz ove crkve, koja čuva gradsku Slavu, 1992. godine ponovo je krenula litija kojoj je načalstvovao Njegova svetost Patrijarh Pavle.

Litija ima ustaljenu trasu beogradskim ulicama, simbolično zatvarajući krug u dvorištu Vaznesenske crkve. Prvo stajanje, za molitve za zdravlje Beograđana, litija ima kod Terazijske česme (izvor umesto zapisa koji je bio na mestu sadašnje Srpske akademije nauka). Drugo stajanje je kod Saborne crkve, za molitve za poštedu od stradanja, mir i napredak. Treće stajanje, za molitve za pokoj duša svim palim junacima Beograda je u dvorištu Vaznesenske crkve ispred granitnog Krsta. Takođe, interesantno je da grad ima i zaštitnicu, Presvetu Bogorodicu, kojoj je despot Stefan Lazarević posvetio Beograd.

Mediji su više puta pisali o velelepnim zdanjima u kojima žive vladika mileševski Filaret, šumadijski Jovan i žički Hrizostom, a često je pominjan i dvor vladike zvorničko-tuzlanskog Vasilija u Bijeljini, koji je poznat kao ’srpski Versaj’.

Međutim, da duhovne vođe Srbije nemaju preterano skroman ukus ni kada su u pitanju automobili, pokazuje slika ispred zgrade Patrijaršije koju je objavio dnevni list ’Alo’. Sabor Srpske pravoslavne crkve započeo je juče, a po rečima novinara pomenutog lista, vladike su u Beograd pristigle u ’besnim mašinama’.

Tako su se na parkingu ispred sporednog ulaza u Patrijaršiju mogli videti i Audiji A6 sa bosanskim i italijanskim tablicama i dve nove Škode super B, jedna valjevske, a druga kragujevačke registracije kao i Mercedes 280 niških tablica. Inače, cena ovog modela Audija se u auto-salonima kreće od 40.000 evra do čak 100.000, a osnovni model Škode košta oko 20.000 evra.

Zanimljivo je da se raskoš i životni stil vladika potpuno razlikuju od skromnog monaškog stila života kakav je vodio patrijarh Pavle, a i sadašnji patrijarh Irinej, koji je sve donedavno iz Niša za Beograd putovao starim ’golfom’ koji je lično vozio.

Inače, Zakon o crkvama i verskim zajednicama definiše da crkve i verske zajednice samostalno upravljaju svojom imovinom i novčanim sredstvima, a završne račune eparhije moraju da predaju Patrijaršijskom upravnom odboru na odobrenje. Međutim, vladika zahumsko-hercegovački Grigorije više puta je ponovio da nije bilo stroge kontrole eparhija i da je taj sistem provere narušen.

Izvor: SrbijaNet

Pojedine vladike SPC pokazale da ne mogu bez luksuza

Da je juče sa radom započeo Sabor Srpske pravoslavne crkve moglo se zaključiti i ako ne pratite medije i niste videli nijednog vladiku.

Ispred zgrade Patrijaršije, samo pogledom na parking na kojem se našlo nekoliko ljutih mašina, svima je moglo biti jasno da su vladike stigle u Beograd.

Besni „audiji A6“ sa bosanskim i italijanskim tablicama ispred sporednog ulaza u Patrijaršiju i dve nove „škode super B“, jedna valjevske, a druga kragujevačke registracije, kao i „mercedes 280“ niških tablica, privlačili su pažnju radoznalih prolaznika i novinara. Cena ovog modela „audija“ u auto-salonima kreće se od 40.000 evra do famoznih 100.000, a osnovni model „škode“ košta oko 20.000 evra.

Saradnici pojedinih vladika koji su povremeno svraćali da iz automobila uzmu ponešto što bi im zatrebalo nisu nimalo blagonaklono gledali na našu ekipu koja je fotografisala njihove ljubimce na četiri točka. Saradnik vladike raško-prizrenskog Teodosija verbalno je čak i napao našeg fotoreportera.

– Zašto fotografišeš bez pitanja? Ne može to tako! Da si pitao dali bismo ti da slikaš automobil – ljutito nam je odbrusio, a zatim seo u “pasat karavan”, koji je ruku na srce bio jedan od najjeftinijih modela ispred Patrijaršije.

Vozni park i raskoš u kojoj žive duhovni pastiri srpskog naroda potpuno odudaraju od skromnog monaškog stila života koji je trasirao pokojni patrijarh Pavle, a i sadašnji patrijarh Irinej, koji je sve donedavno iz Niša za Beograd putovao starim „golfom“ koji je lično vozio.

O sjaju na eparhijskom dvoru vladike zvorničko-tuzlanskog Vasilija u Bijeljini, koji je poznat kao „srpski Versaj“, više puta je pisano, a sam vladika ga je krstio „parčetom neba na zemlji“. U medijima su više puta pominjani i velelepni dvorovi vladike mileševskog Filareta, šumadijskog Jovana i žičkog Hrizostoma, a enterijer vladičanskih dvorova vrlo često krase vredne umetničke kolekcije, džakuzi, mini teretane, skupoceni nameštaj, podovi od mermera…

Zakon o crkvama i verskim zajednicama definiše da crkve i verske zajednice samostalno upravljaju svojom imovinom i novčanim sredstvima – završne račune o tome koliko su novca utrošile u opremanje svojih prostorija, ali i za sve druge potrebe, eparhije moraju da predaju Patrijaršijskom upravnom odboru na odobrenje. Međutim, kako je više puta govorio vladika zahumsko-hercegovački Grigorije, taj sistem bio je narušen i trebalo bi ponovo da se uspostavi. Vladika Grigorije je istakao i da nije bilo stroge kontrole eparhija, zbog čega sada postoji potreba da sve budu kontrolisane. Veći uticaj Sinoda i svojevrsna centralizacija u Crkvi takođe su najavljeni kao jedna od tema Sabora.

Mafija i bratija!

U crkvenim krugovima kruži anegdota koja je pripisivana pokojnom patrijarhu Pavlu. Navodno, kada je patrijarh pre desetak godina čuo da je ubijen jedan od kriminalaca velikog kalibra, reagovao je sledećim rečima:
– Eto, sva se ta mafija međusobno poubija, ostaše samo braća arhijereji.

“Audi” nudio sponzorstvo!?

Šaljivi portal „njuz net“ je proletos objavio da je nemački proizvođač automobila „Audi“ poslao SPC ponudu o sponzorskom ugovoru. Kako je preneo portal, Nemci su rekli da ih je na to motivisalo zato što su naišli na mnogo fotografija sveštenih lica u njihovim vozilima, a zatim su shvatili da dobar deo građana Srbije povezuje „Audi“ sa SPC kao znakom prepoznavanja.

Na dnevnom redu Artemije, Amfilohije, nove eparhije…

Posle zajedničke liturgije i priziva Svetog duha u beogradskoj Sabornoj crkvi, arhijereji SPC juče u popodnevnim časovima započeli su sa raspravom o aktuelnim temama u crkvenom životu. Pored slučaja bivšeg vladike Artemija, na dnevnom redu bi trebalo da se nađu i promene granica pojedinih eparhija i kadrovska rešenja u njima, a medijski je najzanimljivija podela Beogradsko-karlovačke episkopije. Najavljene su promene i u sastavu Sinoda, u kojem bi mitropolita Amfilohija mogao da zameni vladika Joanikije Mićović.

Izvor: Alo

Reis-ul-lema Islamske zajednice BiH, Mustafa cerić javno je zaprijetio kantonalnom ministru obrazovanja Emiru Suljagiću da će, ako ne povuče odluku o prebacivanju ocjena iz vjeronauke u opisne čime ne ulaze u prosjek, dobiti “sarajevsko proljeće” na ulicama, po uzoru na arapske zemlje.

Reis Cerić je, govoreći u Buni kod Mostara u subotu, dao sebi za pravo da vjeronauk u državnim školama poistovjeti sa miješanjem u lični izbor. Naime, Cerić je optužio bošnjačke političare da su muslimanske vjernike “ostavili da se sami borimo za naša prava” i istakao da je na sceni na “tlačenje bošnjačkog bića i njegovog ponižavanja”..

“Ne damo svoju djecu da ih vi učite bezbožništvu! Te državne škole su i naše škole. Mi plaćamo porez! Nije to privatno, babovina ministra… Nisi to donio niotkud, nego je to naše. Ima da se uči vjeronauka u tim školama. Ako treba, a očito da će trebati, ja im poručujem: “Ako i dalje budete dirali u vjeronauku, a to znači da ćete poslije i u džamiju, i u medresu, i u naše ime, i u naše kuće i onda ćete početi određivati šta ćemo jesti, gdje ćemo biti, s kim ćemo govoriti, s kim ćemo se družiti…, ako budete dirali u vjeronauku imat ćete “sarajevsko ljeto” na ulicama Sarajeva, da znate”! …Isto kao što se protiv Mubaraka desilo “egipatsko proljeće”; poručio je Cerić i dodao da Suljagić na ovaj način samo počinje ukidanje vjeronauke u školama, zbog čega Suljagića treba smjeniti, odnosno, “neka na njegovo mjesto dođe neko ko ne mrzi muslimane i islam”.

Na izjavu Mustafe Cerića reagovao je Politički savjet Centra za interdisciplinarne studije Sarajeva (POLIS) koji najoštrije osuđuje jučerašnje izjave reisa Mustafe Cerića u kojima prijeti nasiljem i rušenjem ustavnog poretka. POLIS smatra da je Cerić, kao vjerski lider, zloupotrijebio poziciju na kojoj se nalazi u cilju destabilizacije prilika u Bosni i Hercegovini i ovim činom jasno pokazao svoju težnju da se stavi iznad izabranih predstavnika građana i građanki BiH. POLIS daje punu podršku ministru obrazovanja i nauke Kantona Sarajevo, dr. Emiru Suljagiću, u njegovim naporima da se ukine diskriminacija učenika u procesu nastave u tom kantonu, i poziva sva ostala ministarstva koja su odgovorna za obrazovanje u BiH da spriječe diskriminaciju učenika uzrokovanu načinom držanja nastave iz predmeta vjeronauka i njenim ocjenjivanjem, s obzirom da se radi o fakultativnom predmetu.

Podsjetimo, ministar obrazovanja i sporta Kantona Sarajevo, Emir Suljagić prije nekoliko nedelja, ukinuo je odluku kojom ocjene iz vjeronauke ulaze u prosjek đaka, odnosno, od sada se u sarajevskom kantonu ocjene iz vjeronauke ocjenjuju opisno.

Zbog toga je navukao na sebe bijes i kritike i katoličke crkve u BiH, kao i Islamske zajednice.

Izvor: E-Novine

Mitropolija crnogorsko-primorska započela je novi poslovni poduhvat – pored vođenja neoporezivog biznisa preko hotela “Podostrog” i raznih drugih ugostiteljskih objekata, uskoro kreće u gradnju stambeno-poslovne zgrade, na jednoj od najatraktivnijih lokacija u Podgorici.

Kako pišu “Viijesti”, ta vjerska organizacija, luksiznu petospratnicu, vrijednu oko sedam miliona eura, sa 51 stanom, dva nivoa podzemnih garaža i prizemljem predviđenim za poslovne prostore, ukupne površine od oko 10.000 kvadrata, gradiće nadomak crkve Sv. Đorđa, na mjestu nekadašnjih crkvenih baraka koje su prošle godine izgorjele u požaru.

Ukupna građevinska površina nadzemnih etaža iznosiće 7.546 kvadrata, a podzemnih 2.375. Skupština Glavnog grada, u aprilu 2008. godine, izmijenila je Detaljni urbanistički plan i na toj parceli dozvolila da se izgradi objekat, maksimalno površine od 7.602 kvadrata.

Ministarstvo razvoja i turizma, na čijem čelu je Predrag Sekulić, prije mjesec dana zaključilo je da je SPC ispunila sve zakonske uslove, na osnovu čega su izdali dozvolu za gradnju “kolektivnog stambenog centra, sa djelatnostima”.

Sekulić je prvo negirao da je on potpisao dozvolu kojom se Mitropoliji dozvoljava gradnja zgrade vrijedne sedam miliona eura, tvrdeći da je to učinio bivši ministar Branimir Gvozdenović. Nakon konstatacije da je njegov potpis na dokumentu, kazao je “da se sve dozvole izdaju kada su u skladu sa DUP-om”.

“Ukoliko se dokaže da dozvola nije data po zakonu, to može da se poništi”, kazao je Sekulić za “Vijesti”.

Izvor: E-Novine

Da li bi ateiste trebalo pobiti, zatrti im seme, iznabadati ih na kolac, pokidati im ekstremitete i jezike, pobacati u jame, spaliti ih, proterati iz Srbije?

Ja sam ateista! I tu nema razgovora – bog ne postoji. Ende! Ok mi je ako je neko beliver (to je njegova-njena stvar), ali – mene zaobiđi sa verskim trabunjanjima. Isto tako, ne dozvoljavam da me žigošu i stavljaju na spisak za Aušvic i Jasenovac.

Web-sajt Allegro.rs (poljske kompanije Grupa Allegro Sp. z o. o. ) u svom pravilniku za tržište Srbije zabranjuje prodaju predmeta sa sadržajima koji šire mržnju prema narodima, rasama, etničkim manjinama ili ateizam. Lepo piše na njihovoj stranici .

Allegro.rs je svrstao ateizam zajedno u isti koš sa nacionalizmom, šovinizmom, rasizmom i, verovatno, nacizmom i fašizmom.
Nemam živaca analizirati i polemisati na ovu temu, već jednostavno želim saopštiti javnosti:

Sa svakom osobom za koju otkrijem da trguje na Allegro.rs prekidam sve ljudske i poslovne odnose i prekidam svaku komunikaciju na Internetu, Twitteru i Facebooku primenjujući block opciju!

Izvor: Dejvi