Popis je prebrojavanje populacije jedne zemlje. To je način da se bolje upozna sastav stanovništva, a, samim tim, i njegovih potreba. Tako, na primer, populacija koja ima 95% vernika, svakako ima veće potrebe za crkvama, sveštenicima, Ministarstvom vera, veronaukom i sl., od one koja ima 60% vernika.

U zemlji kao što je Srbija, ova brojka je za političare, ujedno, i najlakši način da se dodvore najvećem broju ljudi odjednom. Suprotstavljanjem većinskoj crkvi, potencijalno gube najveći broj glasova. S druge strane, pokoja poljubljena sveštenička ruka, pokoje dopuštanje mešanja u zakonodavstvo, „fotelja” u RRA, tu i tamo opraštanje finansijskih malverzacija i seksualnih delikata… I svi su srećni.

Brojke ne lažu (?), a prema brojkama, lako se daju odrediti prioriteti.

Nisu to ni nepismeni (oko 13.5%), ni nezaposleni (16.5%), ni oni ispod ivice siromaštva (~10%), ni visokoobrazovani (6.5%). Ne, to su pravoslavci (~85%).

To je, ujedno, i jedan od razloga zbog koga su (u gradovima u kojima nema dovoljno biblioteka, ni obdaništa, ni medicinskih centara), izgrađena dva ogromna krsta (čija je vrednost preko miliona i po evra). To je razlog zbog koga Ministarstvo vera u 2010. ima budžet od 600 miliona dinara, od čega većina ide za SPC (ne računajući ostale donacije iz državnih preduzeća [kao što je „Kolubara”], kao ni 60 miliona dinara budžeta Ministarstva kulture, za obnovu Hilandara). Zbog toga se religija iz crkava preselila u škole, vojsku, parlament, televiziju…

Od svih navedenih brojki, zaista se zavrti u glavi. Međutim, najstrašnija je brojka onih ljudi, koji pod polje „veroispovest” upisuju „pravoslavac”, a da to, zapravo, nisu. Što iz navike, što zbog izjednačavanja srpstva i pravoslavlja, što zbog mira u kući, spremni su da od svojih plata i dalje tankiraju audije, da budu stavka u kojoj se jednim udarcem ubija najviše muva.