Svi primorani da plate izgradnju hrama u Beogradu

Svi građani Srbije, bilo da su pravoslavni vernici ili ne, u obavezi su da prilikom slanja pošiljki plate doplatnu poštansku marku namenjenu izgradnji hrama Svetog Save u Beogradu.

Po ugledu na crkveni namet koji je 2006. godine uvela vlada Vojislava Koštunice, aktuelna vlast donela je Uredbu o izdavanju doplatne poštanske marke “Izgradnja Spomen-hrama Svetog Save”.

Sredstva od prodaje, koja se procenjuju na 750 hiljada evra, biće direktno preusmerena na račun Srpske pravoslavne crkvi koja će ih bez ikakve kontrole koristiti za finansiranje građevinsko-zanatskih radova na uređenju enterijera hrama, odnosno za izradu mozaika.

Na podsećanje da građane Srbije ne čine isključivo pravoslavni vernici čiji je interes izgradnja hrama, vladin portparol Milivoje Mihajlović odgovara: “Mislim da završetak izgradnje hrama Svetog Save nije pitanje, ni vere, ni religije, ni vernika. To je zapravo nacionalni projekat započet 1939. godine.”

Akciju izgradnje započeo je premijer Zoran Đinđić, ali njegova Vlada od građana nije ubirala harač, niti se ovaj objekat može nazivati nacionalnim, budući da je Srbija Ustavom definisana kao sekularna država.

I dok uz hram visine 134 metra, u zemlji niču i druge pravoslavne crkve, Bajrakli džamija, koja je spaljena još 2004. na demontracijama u Beogradu, do danas nije do kraja obnovljena.

Uz mali broj molitvenih mesta, islamski vernici u Srbiji suočeni su i sa brojnim drugim teškoćama, kaže muftija Muhamed Jusufspahić: “U većini sredina nemamo molitvene objekte, a tamo gde se problemi na neki način rešavaju, imamo različite forme bilo iznajmljivanja prostora, bilo da nam neko od naših vernika da prostor na korišćenje. Sahranjujemo se na mešovitim grobljima gde ne možemo da se okrenemo onako kako to naša vera propisuje. Tu je i problem veronauke. Ipak, kao građanin i kao musliman ne mogu da imam ništa protiv novca za izgradnju hrama Svetog Save, samo se isto tako nadam da će država imati adekvatnog razumevanja i za neke stvari koje su vezane za status Muslimana.”

Dok u Vladi Srbije tvrde da i predstavnici drugih veroispovesti mogu zatražiti sličnu vrstu pomoći, njihovi problemi na koje ukazuju već godinama do danas se nisu našli na dnevnom redu.

Srpska pravoslavna crkva ima dominantan položaj u državi, saglasni su hrvatski književnik i publicista iz Vojvodine Tomislav Žigmanov i politikolog Miloš Ćirić.

“Pošto to nije i marka za fond koji bi bio pomoć u izgradnji ili obnovi, recimo, džamije u Beogradu ili neke katoličke crkve, reč je o diskriminaciji, ali to naravno nije raritet u Srbiji”, podvlači Žigmanov.

“Država Srbija jednostavno reaguje na sve moguće i nemoguće zahteve od strane jednog dela Srpske pravoslavne crkve i ovo je sada već previše očigledno. Mislim da iza te odluke sigurno postoji neki način da taj novac koji nameravaju od nas da izvuku, potroše u neku drugu namenu. Moguće je da nisam u pravu, ali ne znam kako je moguće da je ovo po zakonu”, kaže Miloš Ćirić.

Žigmanov navodi i da u sekularnom društvu nacionalni projekat ne može biti izgradnja verskog objekta: “Tim pre što ta gradnja traje predugo i što nije izvesno kada će biti privedena kraju.”

Čime nisu isključeni ni drugi načini uzimanja novca od građana Srbije.

“Nemam potrebu da učestvujem u izgradnji tog, ni bilo kog drugog verskog objekta, a posebno ne tako predimenzioniranog. To je možda pitanje ukusa i nije ni važno, ali ne želim da učestvujem u nečemu što nije javno dobro. A ovo nije javno dobro. To je namenjeno jednom broju ljudi koji u taj hram odlaze na služenje liturgije i druge verske obrede, isto kao što neki drugi građani koji su druge veroispovesti idu u svoje hramove. A ne vidim da smo tu videli interes da pravimo džamiju ili sinagogu od 17 spratova”, kaže Ćirić.

Ni elektronska komunikacija ne može spasiti građane Srbije od vladinog nameta, budući da su u manjini oni koji koriste internet. Kada je reč o slanju pošiljki, svi su osuđeni na državno-crkveni harač. (RSE)

Izvor: 021