Čemu služi zapravo verska nastava? Da li su je političari uveli da bi kroz obrazovni sistem produkovali što više poslušnih, indoktriniranih podanika koji su sistematski naučeni da dogmu prihvate zdravo za gotovo, umesto da razmišljaju svojom glavom i donose sopstvene zaključke? Ili je cilj da se kroz prisustvo visokih velikodostojnika (najčešće samo) Srpske pravoslavne crkve na državnim skupovima i u državnim telima (RRA) postepeno ide ka promeni Ustava Republike Srbije, gde će se pravoslavlje uvesti kao državna religija?
Kada pomislim na školu, pomislim na sve to divno i korisno znanje, nagomilano tokom vremena, koje naša deca treba da nauče kako bi shvatila svet oko sebe i pronašla svoje mesto u njemu. Pomislim i na druženje, prve ljubavi i nestašluke, čak i one zbog kojih ideš kod direktora.
Ovih dana obeležena je desetogodišnjica uvođenja verske nastave u školama sekularne države Srbije (čl. 11 Ustava Republike Srbije). Prema zakonu, osnovna škola je obavezna za svu decu, a u toj školi je sekularna država Srbija uvela versku nastavu kao izborni predmet. Kao „protivtežu“ verskoj nastavi, uvedeno je i građansko vaspitanje, gde deca uče o vrednostima savremenog društva, kako da ih prepoznaju, kako da sebe nađu i odnose se prema drugima, kako da budu tolerantni prema onima koji su na bilo koji način različiti od njih i to kroz radionice praktično razrađuju.
Kada vidim decu koja izlaze sa časa verske nastave, vidim one tužne, prazne poglede upućene negde u daljinu. Vidim decu koja su iskreno zabrinuta da li će zbog nekog sitnog nestašluka završiti u paklu, jer bog sve vidi. Brinu, pomalo i za svoju braću i sestre i njihova „zlodela“ za koja samo oni znaju, ali bog sve vidi. Zabrinuti su i za svoje roditelje, koji takođe nisu baš uvek „dobri“, da li će i oni goreti u paklu. Vidim dečake koji su saznali (jer učitelju se veruje!) da su oni bogom dani da vladaju svetom, da su devojčice, njihove sestre, pa i majke zapravo samo tu da slušaju šta im se kaže, da je žena nastala od muškarčevog rebra i da je ustvari niže biće. Vidim devojčice koje su naučile da treba da budu pokorne, da u vreme menstruacije nije baš poželjno da idu u crkvu jer su „nečiste“… U starijim razredima vidim mlade adolescente koji se uče kako je masturbacija smrtni greh (opet pakao!), kako seksualni odnosi pre braka nisu dozvoljeni, čitaju u Bibliji kako homoseksualce treba kamenovati…Deca se uče i da će verom u boga zaslužiti pravo na večni život (što nije tačno) a da će svi oni koji ne veruju skončati u večnim mukama…
I onda odu na čas biologije i tamo uče o teoriji evolucije, jednoj od, naučnim metodama, najbolje dokazanih teorija u svetu nauke, gde se ne spominje nikakav Bog i daje se potpuno jasno i razumljivo objašnjenje o tome kako smo se razvili i nastali kao vrsta poznata pod nazivom homo sapiens. Deci koja su do tada išla na građansko vaspitanje, sve je jasno, nemaju nikakve dileme. Deca koja su išla na versku nastavu su zbunjena, ne znaju šta je sad istina, naučena su da ne treba sumnjati u to da je Bog stvorio svet a sada čuju nešto sasvim drugo, žele da veruju (Foks Molder) ali im razum sugeriše drugačije. Pa se onda pitam – čemu služi zapravo verska nastava? Da li su je političari uveli da bi kroz obrazovni sistem produkovali što više poslušnih, indoktriniranih podanika koji su sistematski naučeni da dogmu prihvate zdravo za gotovo, umesto da razmišljaju svojom glavom i donose sopstvene zaključke? Ili je cilj da se kroz prisustvo visokih velikodostojnika (najčešće samo) Srpske pravoslavne crkve na državnim skupovima i u državnim telima (RRA) postepeno ide ka promeni Ustava Republike Srbije, gde će se pravoslavlje uvesti kao državna religija?
Na panel diskusiji povodom desetogodišnjice uvođenja verske nastave u Srbiji, nadzornik za versku nastavu navodi netačne podatke da je ateizam u demokratski razvijenim državama marginalizovan. Prema demografskim podacima iz 2005. (Eurostat) najveći procenat ateista je baš u razvijenim zemljama – u Francuskoj 33%, u Belgiji i Holandiji 27%, u Nemačkoj 25%, u Švedskoj 23%, itd. U Velikoj Britaniji se beleži stalni porast broja ateista, a 2009. je posle opsežnog istraživanja (Telegraph) objavljeno da dve trećine adolescenata ne veruje u boga. U SAD (ARIS, 2009.) se „kao nevernik“ izjašnjava nešto preko 34 miliona građana (oko 15%). Zajedničko za sva istraživanja je da su mladi, obrazovani ljudi u sve većem procentu ateisti. Dakle, ljudi na kojima počiva budućnost i dalji prosperitet tih razvijenih zemalja.
Isti nadzornik za versku nastavu, Aleksandar Đakovac, zaključuje i da je „krajnji cilj protivnika crkve kod nas želja da je ukinu“. Ovo naravno nije tačno i ja sam spreman da svim sredstvima branim pravo ljudi da veruju u šta god hoće, sve dok ne nameću drugima da veruju u isto to. A ovo se naročito odnosi na versku nastavu, koja treba da se sprovodi pod okriljem i u sklopu određene crkve, odnosno verske zajednice, NIKAKO kroz državni obrazovni sistem. Dakle, cilj ateista Srbije nikako nije, niti to može biti – ukidanje crkve kao takve, ali JESTE svođenje crkve na ulogu koja joj pripada u savremenom društvu.
Na kraju, g. Đakovac ističe da kod nas „agresivni ateizam uzima maha i predstavlja ozbiljan društveni problem“. Ja bih iskreno voleo kada bi ovo bilo tačno! To bi značilo da se Srbija sve više približava grupi razvijenih zemalja, da se sve veći broj mladih, obrazovanih ljudi odlučuje da, kroz naučni pogled na svet i svakodnevna nova saznanja donose sopstvene zaključke, o njima slobodno razmišljaju i po potrebi ih menjaju. I zaista, zaista vam kažem, u tome ne vidim nikakav „društveni problem“. Naprotiv!
Autor je predsednik UO Udruženja Ateisti Srbije 
Izvor: E-Novine
